Lekari zdravstveni zadrugari

Dr Radoje Marinković imao je obavezu da leči sirotinju besplatno, bez obzira da li su bili zadrugari ili ne, kao i da učestvuje "u borbi protivu zaraznih bolesti a prema zakonskim propisima."

Dr Radoje Marinković je bio nezadovoljan svojim prinadležnostima pa je dao otkaz 29. januara 1928., s tim da njegov rad prestane 1. aprila iste godine. Upravni odbor brusničke zdravstvene zadruge je prihvatio otkaz i odmah brže bolje izvestio Savez zdravstvenih radnika tražeći novog lekara kome su nudili platu od 3000 mesečno, besplatan stan, 12 metara drva za ogrev i poslugu. Dušan Jeremić, u svome pismu, obaveštavajući Savez zdravstvenih zadruga u Beogradu o iznenadnom podnošenju otkaza dr Radoja Marinkovića napisao da je motiv njegovog otkaza kojega niko nije u zadruzi očekivao, "potreba ... usavršavanja, tj.želi da ode na stranu da specijalizira!?!"
Nakon njegovog odlaska iz Brusnika došao je na dužnost zadružnog lekara dr Aleksije I. Bakunjin.

Dr Aleksije I. Bakunjin bio je lekar zdravstvene zadruge u Brusniku. U jednom izveštaju pismu od 15. jula 1928. godine, upućenom Savezu zdravstvenih zadruga u Beograd, Upravni odbor sreske zdravstvene zadruge u Brusniku ovako izveštava o radu zadružnog lekara:
"II. Uprava zadruge se za sada neće upuštati u stručni lekarski rad zadružnog lekara g. Dr=Bakunjina, ali u pogledu njegovog spoljnjeg kretanja i postupka pri samom radu primećeno je sledeće:
1. Da zadružni lekar G.Dr=Bakunjin ne dolazi u određeno vreme u ambulantu i dešava se da ga bolesnici čekaju u vremenu rada što ubija moral kod zadrugara;
2. Da čistota zadružne ambulante ne odgovara opštim propisima i željama;
3. Da se ne obraća dovoljna pažnja na zadružni nameštaj koji je u priličnoj meri oštećen od samog lekara g.dr=Bakunjina njegovom nepažnjom;
4. Da g.dr=Bakunjin ne obraća dovoljno pažnje na stan koji mu je ustupljen za stanovanje već je u istom velika nečistota i lekar u stanu vrši nuždu; te mu je stan dobio nesnosan zadah - smrad;
5. Da lekar g.dr=Bakunjin ne obraća dovoljno pažnje na zadružne lekove već ih pri merenju u priličnoj meri rasipa;
6. Da lekar G.dr=Bakunjin troši lično na sebe priličnu količinu zadružnih lekova, koje nigde nije uveo za plaćanje;
7. Da je G.Bakunjin vrlo ležerno obučen pri zvaničnoj dužnosti, odnosno dolazi na rad i kreće se ulicama u gaćima ili pidžami, - te daje sliku vrlo štetnu po zadružni ugled.-( )"
Na kraju ovog pisma koje je poslato i dr Bakunjinu, kaže se da on sve što je napisano traba da shvati kao "iskreni savet i da svoj rad u zadruzi i svoje kretanje podesi da bude u interesu zadruge", kao i da je ovo prva opomena "koja se može dobrom voljom popraviti".

U jednom pismu Savezu zdravstvenih zadruga u Beogradu, o radu brusničke zdravstvene zadruge u 1929. godini, piše da je "dr Bakunjin kao lekar po iskustvu, odličan a sve ostalo je na drugom mestu". Ovakvoj kvalifikaciji zadružnog lekara doprineo je njegov odnos prema novcu koji je naplaćivao za zadrugu ali nije predavao, već trošio kako je znao i umeo. Tako se dalje kaže da kada mu skrenu pažnju na to "on počne da moli i čak i da plače i na tome se sve, do sada, svršavalo". Verovatno da je dr Bakunjin imao u svome životu finansijske teškoće trošeći više nego što je mogao, ali i pored toga brusnička zdravstvena zadruga nije htela da prenagli, već je dala šansu ovom lekaru da i nakon što je odlučio da ode ostane još onoliko dugo na radu dok zadruga ne nađe drugog lekara. Podnoseći molbu Savezu zdravstvenih zadruga u Beogradu, 14. juna 1929. godine, dr Bakunjin piše da "ispunjavajući reč (koju je dao) poslednjoj skupštini Zadrugara, da će u slučaju zahteva mesnog odbora i odobrenja Saveza ostati još neko vreme u službi Zadruge, dok neće biti nađen drugi lekar, da bi stanovništvo ne ostalo bez lekarske pomoći, naročito u sadašnje vreme" Toliko znamo o dr Aleksiju I.Bakunjinu i njegovom radu u brusničkoj zdravstvenoj zadruzi.

Dr Boris Privrodski, lekar Zdravstvene zadruge u Brusniku, 31. demebra 1929. godine obavestio je dr Gavrila Kojića o problemima u radu zadruge kako o ekonomskim teškoćama tako i organizacionim, posebno o problemima koje su nastale posle odstranjivanja iz zdravstvene zardruge Dušana Jeremića, učitelja i z Brusnika i njenog osnivača, koji je imao najviše zasluga za njen uspešan rad, bar u prvim godinama posle osnivanja. Odstranjivanje Dušana Jeremića povuklo je za sobom i ostavke Ranka Misića predsednika nadzornog odbora zadruge i Alimpija Bogdanovića, učitelja iz Klenovca koji su bili Dušanovi dobri saradnici. Dr Pribrodski se stavio na stranu Dušana Jeremića i pomenutih zadrugara, čime je poremetio odnos sa novom upravom u zadruzi pa je maja meseca 1930. godine, tražio da ode iz nje jer mu navodno nisu ispunili tražene uslove za rad.

Tako se pokazalo da u ovoj zadruzi opet postoje problemi koji nastaju iz odnosa zadrugara prema lekaru. O tome govori zapisnik sa jedne sednice Nadzornog odbora Brusničke sreske zdravstvene zadruge na kojoj je raspravljano o novim uslovima za rad zadružnog lekara ali i o "likvidiranju sa lekarom". Izgleda da je dr Borisa Privrodskog pratila zla sreća, jer je vreme njegovog dolaska i rada u brusničku zadrugu palo u najgorem času kada je zadruga bila u velikoj organizacionoj i ekonomskoj krizi. U tom zapisniku stoji: " Da se dosadašnji izdaci na zadružnog lekara reduciraju jer se iz dosadašnjeg rada pokazalo da zadruga svojim prihodima ne može da odgovara i dalje po ugovoru sklopljenim sa zadružnim lekarom, pa da ne bi zadruga očigledno padala u sve veće dugove" predložena je izmena dotadašnjeg ugovora. Zadružnom lekaru su nuđene tri mogućnosti: po jednoj on bi naplaćivao i od zadrugara i nezadrugara svoje usluge a od zadruge bi dobio besplatno stan, bez postelje,, l kubik drva za ogrev, 2 litra petroleuma za osvetlenje i poslugu. Po drugoj dobio bi 1500 dinara mesečno i sve što je prethodno pomenuto, osim što je ono što je naplaćivao za lekarske usluge morao predati zadružnoj blagajni. Treća mogućnost je bila da mu se da plata od 2000 dinara mesečno sve ostalo kao prethodno rečeno, pa ako ne pristane ni na jednu od tih mogućnosti da "preda zadružnu ambulantu 30. juna 1930. godine". Kako po prvom ugovoru sa dr Borisom Privrodskim brusnička zdravstvena zadruga imala je da mu obezbedi i stan sa posteljinom, a u svakoj od ovih mogućnosti ta stavka je brisana, dr Privodski je odlučio da ode iz Brusnika. Kriza zdravstvene zadruge se produbljivala, pa je odlazak dr Privrodskog bio samo još jedan događaj koji je je doprineo da je krajem avgusta te godine zdravstvena zadruga privremeno prestala sa radom.

Zdravstvena zadruga u Rgotini - lekari
Čim je rgotska zadruga počela da radi, početkom 1926. godine zdravstvenoj zadruzi u Rgotini nudilo se nekoliko lekara da radi: Dr Milić, koji se odmah raspitivao o penziji pa se to nije dopalo poslodavcima i dr Hariton Kalpagdžijević, sanitetski referent porečkog sreza. Savez zdravstvenih zadruga u Beogradu ponudio je neku ženu lekara Ruskinju. Izgleda da je bilo teškoća u zapošljavanju lekara ali i ometanja zapošljavanja od strane privatnih lekara i apotekara u Zaječaru. Sredinom 1926. godine zdravstvena zadruga u Rgotini je uspela da nađe lekara.

Dr Nikola Korženjevski bio je prvi lekar zdravstvene zadruge u Rgotini. On je radio u zdravstvenoj zadruzi od 5. juna 1926. godine. Kada je u tu zadrugu došla poseta predstavnika zdravstvene zadruge iz Brusnika, on se pripremao da napusti rgotsku zdravstvenu zadrugu. Iz jednog izveštaja o poseti rgotskoj zdravstvenoj zadruzi koja je obavljena 24. juna 1927. godine a prema planu Saveza zdravstvenih zadrugara o obilascima vidi se da je početak rada te zadruge bio težak i da su zadrugari bili "jako razočarani radom dr Korženjevksog", ali i da su bili spremni da ulažu napore da se rad njihove zdravstvene zadruge poboljša.

Kako je rgotska zdravstvena zadruga ostala bez lekara u posetu je došla i dr Mileva Stanković-Petrović, koja je trebalo da počne da radi od 15. juna 1927. godine.

Dr Mileva Stanković-Petrović je postala lekar zdravstene zadruge u Rgotini sredinom 1927. godine i ostala na radu u rgotskoj zdravstvenoj zadruzi do početka juna 1928. godine. Ona je obećala, prilikom posete predstavnika brusničke zdravstvene zadruge rgotskoj da će učiniti što je do nje da se poboljša rad zadruge ispoljivši tako "najlepšu želju za rad". Odmah se pristupilo pregledu lekova koje je ostavio dr Korženjevski, a donete su i nove takse za pregled bolesnika i pogođen je služitelj za rad u ambulanti i prodaju lekova. Zadruga se obavezala da će dr Milevu Stanković-Petrović nagraditi za njen rad sa 400 dinara honorara i 70 dinara dnevno što čini 2 500 dinara mesečno koji će se odmah isplaćivati svakog meseca, usto je zadruga prihvatila obavezu da plaća obezbedi o svome trošku stan, ogrev i osvezljenje. Tako je rgotska zadruga pokazala da čini sve što je do nje da svojim zadrugarima obezbedi lekara.

Dr Jovanović, lekarka zdravstvene zadruge u Rgotini započela je da radi 15. jula 1928. godine.

Dr Jakov Folvajter radio je tridesetih godina XX veka kao lekar zdravstvene zadruge u Rgotini. Iz jednog pisma Uprave zdravstvenih zadruga u Beogradu rgotskoj zdravstvenoj zadruzi saznaje se da je došlo do nesporazuma između lekara i zadružne uprave oko uslova za rad. Traženo je da se ugovor sa dr Folvajterom izmeni u nekim tačkama u vezi sa ogrevom i osvetljenjem stana. Bilo je "očigledno da se sa jednom sijalicom ne može da se osvetli stan lekara koji ima 2 sobe i kujnu. Zato je potrebno predvideti makar 3 sijalice ili veći paušal za osvetljenje. Isto tako treba odrediti ogrev za ambulantu". U izmenama ugovora ima još detalja koji se odnose na naplaćivanje takse od zadrugara i nezadrugara, za odlazak u kuće bolesnika i da se kada je reč o tome primene "tablice, a da se Upravni odbor ne upušta koliko će lekar od nezadrugara naplaćivati". Na kraju, sve se završilo kao što se i završavalo u takvim slučajevima, dr Jakov Folvajter je 8. oktobra 1931. godine podneo ostavku, a na rad u zdravstvenu zadrugu došao je drugi lekar. Drugi detalji o životu i radu ovog lekara nisu iz raspoložive dokumentacije poznati.

Dr Nikola Borotinski je postao lekar zdravstvene zadruge u Rgotini okotobra meseca za platu od 2 200 dinara i kao i njegov prethodnik tražio da mu se reši povoljno pitanje stana. Ali kako nije sve išlo kako je dogovarano podneo je otkaz i 3 decembra napustio posao.

Dr Aleksandar Asejev je započeo da radi kao lekar zdravstvene zadruge u Rgotini početkom 1932. godine. Došao je sa preporukom dr Karla Šnajdera Upravnika Saveza zdravstvenih zadruga da je reč o vrlo savesnom lekaru i pedantnom lekaru, dobre stručne spreme, koji će kada ga ljudi bolje upoznaju biti od velike koristi.

O njemu je kasnije Žarko T. Marinković, učitelj iz Rgotine pisao da dr Asejev "odaje utisak" dobrog lekara, pogodnog za našu sredinu i vredan je. Ima izgleda da će od njega postati lekar-zadrugar, a tom našem zadružnom pokretu najviše nedostaje...Što se tiče rada joj je u početku dr Asejev nestrpljiv, hteo bi da ima dosta rada, tj., pacijenata, inače svakodnevno sa školskom decom svakodnevno radi".

I u 1935. godini rad dr Aleksandra Asejeva je zaslužio veliku pohvalu "jer je svoju dužnost i kao lekar i kao zadrugarski službenik najsavesnije shvatio te o zadruzi i zadrugarima vazda brinuo i o njihovom napretku se starao. Time, uprano odbor je hteo da "podvuče svoju zahvalnost i blagorodnos zadružnom lekaru", ali je istovremeno to bila i najviša ocena koja je ikada data lekaru-zadrugaru na području Timočke krajine. Istu ocenu svome radu dobio je dr Asejev i 1936. godine.

Dr Stevan Pešić, je postavljen za zadružnog lekara u Rgotini 16. septembra 1938. godine i ostao na radu u njoj do 9. avgusta 1939. godine.

Dr Svetislav D. Popović, lekar zdravstvene zadruge u Rgotini, stupio je na posao 15. septembra 1939. godine, U početku, dobro je radio. Iz jednog izveštaja za 1939. godinu, vidi se da mu je od njegovog dolaska na rad u rgotsku zdravstvenu zadrugu kao "glavni posao bio špricanje školske dece protivu difterije, i to I razred osnovne škole" kao i da su deca vakcinisana bez komplikacija. Školska deca su imala besplatan pregled u savetovalištu za decu i lekove, kao i da je imao teškoće oko vođenja knjiga jer mu je to bilo prvi put da radi kao zadružni lekar, ali da to pitanje rešeno posle obavljene kontrole od strane Saveza zdravstvenih zadruga iz Beograda.

Kasnije, tokom 1940. godine, zapao je u teškoće zbog sukoba sa upravom zadruge. Sukob je postojao duže vreme, a dr Svetislav D. Popović je tražio razlog da podnese otkaz. Tako je 23. maja 1940. godine zatražio da mu zdravstvena zadruga u Rgotini odobri odlazak na odmor u Brestovačku banju u trajanju od 6 dana, napominjući da će to vreme u banji iskoristiti za prepisivanje "knjige lekova i nabavku svih sanitetskih materijala za amulantu". Kako je Dr Popović često odsustvovao sa posla zadruga mu nije udovoljila zahtevu, pa je on samo nekoliko dana kasnije 25. maja podeno ostavku, s tim da mu rad u zadruzi prestane 25. juna. Tako je preostalo još dosta vremena da se detalji sukoba između zadruge i zadružnog lekara dr Svetislava Popovića obelodane. Sredinom juna 1940. zadruga je obavestila Savez zdravstvenih zadruga u Beogradu da dr Popović dugo odsustvuje sa posla i da ne poštuje radno vreme, tražili su od njega da plati penzioni fond što je on uporno odbijao pravdajući se da nikada nije to činio, kao i "neće da zatvara svoje svinjče...već isto zatvara u klozet zadružnog doma i pušta ga da po ceo dan švrlja, kako ulicom tako ulazi i u ambulantu". Zato je traženo da za svinjče izgradi obor i da ga zatvara, da nepokriva svoj automobil zadružnim vešom i da ne pušta u zadružnu kancelariju i ambulantu privatna lica.

Međutim između ta dva događaja u zdravstvenoj zadruzi u Rgotini odigrala se prava drama. Kako su nezadovoljstva postupcima zadružnog lekara postajala sve veća, krajem maja je došlo do smenjivanja zadružne uprave, a nova je imala zadatak da ispita sve navode o lošim postupcima lekara. Mislilo se da je razlog sukoba sa lekarom zadružna uprava, ali kada se ušlo u suštinu zađevica uvidelo se da su postupci lekara neprimereni ne samo lekrskim dužnostima iz pravila zdravstvene zadruge, nego su bili i neetični. Iz jednog zapisnika koji je upućen Upravi Saveza zdravstvenih radnika u Beograd, i njenom upravniku dr Karlu Šnajderu, kaže se da kada bi se nabrajali svi propusti i iznelo "sve što je lakar radio i kako je postupao sa bolesnicima i zadrugarima trebalo bi napisati čitav istorijat.

Tako recimo, pregledao je i lečio, izdavao lekove a nije sve je radio uvodio u knjigu pregleda, nikome nije izdavao priznanice za primljeni novac izgovarajući se sa nedostatkom vremena za pisanje jer je vladala epidemija a kada je pozivan od zadrugara a ide njihovim kućama radi pregleda i lečenja nije hteo kod svakog da ide. S druge strane, svuda po selu na zadružnu upravu i govorio da će je kao i prošlu smeniti. Upravi Saveza zdravstvenih zadruga je naglašeno da kada bi se pozvali svi zadrugari i ostali bolesnici koji su se lečili u rgotskoj zadruzi da pričaju i pokažu koje su sume novca dali mnogo bi se toga još toga otkriti što bi išlo na štetu dr Svetislava Popovića.

Svi su bili mišljenja da on radi na štetu zadruge, i zdravstvenog zadrugarstva uopšte, "da nikoga ne ferma i ne pita od Uprave, ide gdi hoće i kad hoće, ne obazirujuči se da ga bolesnici" Ide svojim automobilom u Negotin i Zaječar i kasni na posao, osoran je i neljubazan prema osoblju kao i da ni sa jednim drugim lekarem zadrugari nisu došli u sukob kao sa dr Svetislavom Popovićem. U takvom raspoloženju oni su se i razišli 15. jula 1940. godine..

Dr Rajko Marković, je došao da radi kao zadružni lekar u rgotsko-vražogrnačku zdravstvenu zadrugu posle dr Svetislava Popovića. Skoro po pravilu, kada bi došlo do smenjivanja lekara, zadružna uprava je ponovo donosila pravila o odnosima zadruge i lekara. Kao po navici počeli su prigovori zadrugara i na rad ovog lekara,ali "uprava težeći da ispita sve te prigovore nailazila je na teškoće baš kod samih zadrugara". Navodi se jedan primer:"... prigovorilo se da je lekar naplatio poveću sumu za lečenje, ali kada je taj zadrugar pozvan da slučaj objasni on ne samo da nije izneo pravo stanje, nego je čak molio da se stvar ne ispituje".

Zdravstvena zadruga u Zlotu - lekari

Dr Stojanović je postao honorarni lekar zdravstvene zadruge u Zlotu sredinom 1932. godine da bi preduzeo ambulantu za kožne i venerične bolesti. Krajem maja 1932. godine, zlotska zdravstvena zadruga je uputila pismo dr Karlu Šnajderu upravniku Saveza zdravstvenih zadruga u Beograd za otvaranje ambulante za kožne i venerične oblasti. Posle toga Higijenski zavod u Beogradu odobrio je da se to učini, a dr Stojanović je angažovan kao honorarni lekar zdravstvene zadruge.

Dr Leonid Mihajlov bio je lekar zdravstvene zadruge u Zlotu. Radio je kao zadružni lekar u Zlotu 1929. godine. 11. septembra 1930. godine Savez zdravstevnih zadruga u Beogradu tražio je od Žarka Marjanovića učitelja iz Rgotine da ode u Zaječar i raspita se u zaječarskoj bolnici i u Ruskom Društvu u Zaječaru o lečenju i smrti zadružnog lekara u Zlotu dr Leonida Mihajlova. Pomenuti dr sahranjen je na zaječarskom groblju kod "drugih Rusa".

Dr Leonid Mihajlov je bio vredan i preduzimljiv lekar. Tridesetih godina XX veka zlotska zdravstvena zadruga je zapala u krizu. Izlaz se video u povećanju broja zadrugara pa je dr Mihajlov obilazio susedna sela, održavao predavanja za seljake i delovao propagandno u smislu širenja zdravstvene zadruge u Zlotu organizujući praktične preventivno-medicinske aktivnosti. Suzbijao je epidemije šarlaha u Sumrakovcu i Šarbanovcu, vakcinišući decu ovih škola protivu šarlaha. Ovakav postupak dr Leonida Mihajlova je prouzorkovao konflikt između vlasti u boljevačkom srezu i suda opštine Zlot. Boljevački srez je angažovao svog sanitetskog referenta dr Svetu Lj. Radovanovića koji je zahtevao da dr Leonid Mihajlov prekine takve aktivnosti i da se izjasni ko mu je naredio da tako nešto radi. Opštinski sud u Zlotu je žestoko reagovao da zadruga ima pravo da takve aktivnosti izvodi u pomenutim selima. Reagovao je i Savez zdravstvenih zadruga u Bogradu i stao na stranu zadružnog lekara u Zlotu. Tako je ispalo da je konflikt nastao zbog nastojanja boljevačke zdravstvene zadruge da izvodi svoje aktivnosti uz naplaćivanje i na teritoriji zlotske zadruge koja je angažovala sreske vlasti da joj u tome pomognu.

Dr Veselin T.Đurić došao je za zadružnog lekara u zlotsku zdravstvenu zadrugu posle dr Leonida Mihajlova. Dr Đurić je 12. septembra 1930. godine podneo ostavku na rad zadružnog lekara, nezadovljan radom zadruge, prešavši da radi u državnu službu. Tokom njegovog službovanja u zlotskoj zdravstvenoj zadruzi, 29. januara 1930. godine, zabranjeno je izdavanje lekova zadruzi. Bila je to ujdurma privatnih apotekara iz okolnih mesta koji su stalno nastojali da onemoguće rad zdravstvenih zadruga. Time je doveden u pitanje i dalji rad zadruge koji je privremeno 4. aprila 1930. godine. Upućene su predstavke u vezi s tim Ministru socijalne politike i narodnog zdravlja u Beograd i banu Moravske banovine u Niš. Savez zdravstvenih zadruga u Beogradu smatrao je da je odluka o prestanku rada zadruge na svom mestu, ali je preporučio da dr Đurić ne napušta posao već da prima bolesnike i interveniše u hitnim slučajevima kao i da, dok se problem sa izdavanjem lekova ne reši, "može vršiti socijalno-higijenski rad".Tako je 6000 stanovnika na području zlotske zdravstvene zadruge ostalo na neko vreme bez zdravstvene zaštite.

Dr Mihajlo Petrovski došao za zadružnog lekara posle odlaska dr Đurića. Sa njegovim dolaskom zadruga je stala ponovo na svoje noge. Prva stvar koju je uradio dr Petrovski je bila da zadruga otvori apoteku, jer bez toga je i rad lekara bio besmislen. U to vreme je održan i davdesetodnevni higijenski kurs posle koga se prišlo izgradnji higijenskih đubrišta i nužnika i postavljeno je pitanje izgradnje kupatila. Prema podacima u raspoloživim dokumentima "zahvaljujući lekarskoj stručnosti i preduzimljivosti" došlo se na stanovnište da bi trebalo uspostaviti i bolničko odeljenje pri zdravstvenoj zadruzi u Zlotu. Zadrugari su bili veoma zadovljni radom dr Petrovskog pa su ga nagradili sa 5 000 dinara za njegov požrtvovan i na lekarskoj etici zasnovan rad 1932. godine.

Dr Jokanović je radio kao lekar zdarvstvene zadruge u Brzoj palanci 1932. godine.

Dr Kozić je radio u Brzoj palanci 1932. godine. Predložio je 7.II 1932. godine da se za teže bolesnike nabavi 3 do 4 kreveta u kojima bi ležali i izvesno vreme bi se lečili zadrugari pod nadzorom lekara. U toj godini rasplamsao se zdravstveno vaspitni rad na području rada brzopalanačke zdravstvene zadruge. U Brzoj palanci, Grabovici, Ljubičevcu i Mihajlovcu održana su po dva higijensko-privredna kursa.

Dr Vida Urošević bila je zadružni lekar u Brzoj palanci od 6. II 1935. godine

Dr Jovanović je radio kao zadružni lekar u Brzoj palanci od 1935. godine. Imajući u vidu da napredak zadruge od volje i predanosti lekara Upravni odbor zdravstvene zadruge u Brzoj palanci je dao "pored redovne plate od 2000 dinara, stan, ogrev, osvetljenje, zajedničku poslugu, i po 50% od novih pregleda, pregleda mesa, većih lekraskih intervencija i lekarskih uverenja.
Kako je tokom godine zadruga ostala bez uplata zadrugara i počela je da radi sa gubitkom ona je ukinula neka davanja lekaru, zbog čega je dr Jovanović 5. jula 1935. godine podneo ostavku, ali je docinje povukao. Kada su se nesuglasice ponovo pojavile i postale jače, tada je zadruga 23. januara 1936. godine dala otkaz lekaru. Uzgred da napomenem, da je Dr Jovanović izneo kakve su prilike u zadrzi bile tokom njegovog i da nije imao razumevanje zadrugara. Odlazak lekara, kao i u drugim zdravstvenim zadrugama, je za neko vreme bio i trenutak prestanka rada zadruge.

1937. godine. Razmatrajući izveštaj o radu zadruge u 1936. godini, "Upravni odbor zadruge primetio je velike nepravilnosti od strane lekara dr Jovanovića na štetu zadruge usled čega je zadruga imala za kratko vreme štete od 5000 dinara" Toliko znamo iz raspoložive dokumentacije o radu pomenutog lekara. Posle toga zadruga nije imala dve godine zadružnog lekara.

Dr Zanković je radio kao zadružni lekar u Brzoj palanci 1939. godine. Doveo ga je u zdravstvenu zadrugu prijatelj koji je nakon toga radio u apoteci u dobijao naknadu od 15% za prodate lekove. Lekove i serume je dr Zanković nabavljao u Negotinu, i prodavao ih bolesnicima. Iz jednog izvešataja se vidi da je "rezultat poslovanja dr Zankovića gubitak zadruge lekovima za 1939. godinu od 450 dinara".

Dr Elizabeta Piletić primljena je kao zadružni lekar u brzopalanačku zdravstvenu zadruga posle njnog pregleda od 2. do 6. juna 1940. godine. U jednom izveštaju o tom pregledu piše da je "ona kao čovek dobra, sama kako će se snaći ovde, to će vreme pokazati". Dalje se kaže da tu i nema pravih zadrugara, a i oni koji su učlanjeni i ne znaju da su zadrugari. Zgrada u kojoj je smeštena zadruga nije podesna, bez čekaonice je, apoteka je jako zapuštena a sudovi za lekove su jednake pa su u njima svi lekovi pomešani, i flašice sa tečnostima i praškovi koji su u staklenim sudovima i kese. Takva je bila hipoteka koju je dr Elizabeta Piletić nasledila od lekara koji je pre nje radio u zdravstvenoj zadruzi u Brzoj palanci

Sreska zdravstvena zadruga u Boljevcu - lekari

Dr Ivko Đolović, primljen je kao je prvi lekar Sreske zdravstvene zadruge u Boljevcu odlukom njenog Upravnog odbora 5. novambra 1935. godine. Bilo je poznato Upravnom odboru ranije da je Dr Ivko Đolović pre toga bio lekar zdravstne zadruge u Vučitrnu, pa je primljen kao iskusan organizator što je bilo najpotrebnije na početku rada zadruge. Međutim, počeo je da radi tek 20. januara 1936. godine zbog nekih formalnosti zbog čega je bio nezadovoljan i tražio od Saveza zdravstvenih zadruga u Beogradu da se formalnosti što pre reše kako mu ne bi propao zismki tečaj sa zadrugarima.

Sredinom novembra 1937. godine došlo je do nesuglasica i sukoba zadružnog lekara sa "izvesnim zadrugarima". U to vreme pogoršavala se ekonomska situacija u zadruzi pa je narastao dug lekaru za platu. Početkom 1937. godine, u svom dr Ivko Đolović dr Karlu Šnajderu u Beograd, Upravniku Saveza zdravstvenih zadruga piše:...ja nisam kriv. I u Vučitrnu i ovde počeo da stičem simpatije... kod nezadrugara, a zadrugari su me progonili i progone me" Tako dolazi do razmišljanja da zadruge u varošima služe izvesnim ćitftama za busiju i zato baš oni ispočetka u njih nagrnu, o čemu bi imao dokaze da navede ali to ne čini što mu je nezgodno. "Kada posle oni vide da zadruga nije ono zato i sem toga, oni u meni osete čoveka koji ih iz duše mrzi (jer to su društveni paraziri) oni odmah poput psa na šintere nadaju dreku".

Govoreći o svome radu i "šteti" navodi da od marta meseca ne može platu da zaradi, celo leto je radio bez služitelja, sve poslove sam svršava, svoja lična drva je dao i ne misli to nadoknađivati od zadruge, osvetljenje je sam plaćao, i kiriju je plaćao, sve korespodencije, sve potrebštine ambulantne,špriceve, igle i sve isntrumente. Zatim kaže da se trudi da je sam sredio apoteku, da ostali neće ni da čuju da mu pomognu, da je predsednik podneo ostavku ako i potpredsednik, da "blagajnik tera šegu, knjigovođe neće ni cifre da saberu. Sve ja to sam".
Na kraju kaže da je sreća tako i da na idućoj skupštini treba sve to najuriti i dovesti nove seljake. Navodi da je i u Vučitrnu i u Boljevcu imao teškoće sa opštinom i bankartima, kao i da li može da u omladinski odeljak upiše nezadrugare, jer je malo omladinaca zadrugara.

Sa druge strane, sredinom novembra 1937. godine, prilikom pregleda zadruge zapisano je u izveštaju da je da "odnosi između pojedinih zadrugara i lekara nisu najbolji, ta netrpeljivost dolazi iz političkih razloga". O radu dr Ivka Đolovića je napisano da je "neaktivan, lenj je ne ide po selima, ne održava predavanja, nije uvodio lekove u knjigu lekova nego na neke hartijice pa tek docinje u knjigu, a tako isto i ručnu prodaju. Voli da politizira. Za zadružnog lekara nije podoban". Iz zapisnika o pregledu zadruge od 22. decembra 1939. godine još jasnije su ocene o radu lekara:"Lekar je nepodesan iz više razloga: 1. nije agilan, ne zauzima se i ne radi ništa da se zadružni rad razvija, 2. poltički je previše ekpsoniran, 3. glavno mu je zanimanje bankarstvo.

U to vreme se govorilo o tz. kolektivnom zadrugrastvu jer se u udruživanju zdravstenih zadruga sa zemljoradničkim i potrošačim, i drugim zadrugma po selima, tražio izlaz za tešku ekonomsku situaciju nastalu zbog gubitaka u zdravstvenim zadrugama. Zato je Savez zatražio da dr Ivko Đolović bude propagator i organizator takvog udruživanja. U vezi s tim on piše Savezu zdravstvenih zadruga u Beograd da "lekar ne može i ne sme sprovesti tu agitaciju jer se ona krivo tumači". On je započeo na tome raditi u omladinskom odeljku, preporučujući Savezu da bi inicijativu za tako nešto trebalo pokrenuti u tim zadrugama, a ne u zdravstvenoj. Od kolikog je značaja bilo političko angažovanje dr Ivka Đolovića na oživotvorenju rada zdravstvene zadruge u Boljevcu vidi se iz njegovog izveštaja za 1937. godinu gde on kaže."Mi smo uspeli da oživotvorimo našu zadrugu putem zemljoradničkih zadruga koje su uvidele da im je jednini način zdravstvenog osiguranja seljaka kroz zdravstvenu zadrugu". Pišući Savezu o zdravstvenom osiguranju seljaka on kaže: da ono preko "svih zadruga mora odgovarati duhu vremena i mora biti nenadmašiv primer zdravstvene reforme našeg doba". Zdravstveno zadrugarstvo koje je predstavljalo pionirski pokušaj zdravstvenog osiguranja seljaka, bilo je kao socijalni pokret vrlo moderno i izazovno i za tadašnju Evropu, u kojoj je takav način zdravstvenog osiguranja seljaka postojao samo u Srbiji i Bugarskoj, zato dr Ivko Đolović poziva Savez zdravstvenih zadruga u Beogradu da da podršku takvim oblicima udruživanja seljaka i da sve to "shvati ozbiljno te da ima da se nađe svuda tamo gde bi mi zaleli, bilo iz neznanja bilo bez iskutva ili bilo šta što nam neprijatelji zadrugrastva podmeću nogu krsteći naš pokert drugim imenima, a vi znate da je vezanog lako saplesti". Na kraju, upućuje revolucionarni poziv:"Priberite se i svrstajte se, pa napred. Znajte da je pobeda naša". Dr Ivko Đolović se umnogome razlikovao od drugih lekara po zdravstvenih zadruga u Timočkoj krajini. Njegova namera je bila da kroz zadrugarski pokret širi socijalističke ideje.