Sluzba za ortopediju i traumatologiju Bor

Lečenje deformiteta i povreda je staro koliko ičovečanstvo. Ortopedija kao grana medicine koja se bavi korekcijom deformiteta i traumatologija koja se bavi lečenjem povreda su se relativno kasno odvojile kao posebne specijalnosti. Lečenje deformiteta i povreda u Boru je bilo u domenu opšteg hirurga, a zatim su dolazili povremeno doktori iz Niša (dr Zoran Mihajlović) i Beograda (dr Milan Mitrović i dr Radmilo Višacki).

Prvi stalni ortoped u Boru je dr Aleksandar Buđevac, koji je u Bor došao 1967. godine i osnovao Odeljenje za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Odeljenje ja kadrovski jačalo i na odeljenju su radili: dr Aleksandar Buđevac, dr Zoran Vučković, dr Milorad Pavković, dr Dušan Perović, dr Vukašin Ilić, dr Slobodan Kitanović, dr Ljubinko Todorović, dr Dragan Antić, dr Aleksandar Miljković, dr Dragoslav Božilović, dr Milan Stojanović, dr Tomislav Ilić, dr Miodrag Jovanović.

Odeljenje je ambulantno imalo prosečno oko 10000 pregleda godišnje, a bolnički je lečeno prosečno 684,25 pacijenata godišnje. Najmanji broj je bio 1979. godine kada je odeljenje renovirano (403 pacijenta), a najveći broj je bio 1991. godine (987 bolnički lečenih pacijenata). Na odeljenju su rađene brojne operacije i intervencije. Među prvima u zemlji su uvedene operacije implantacije endoproteza kukova, primena spoljnih fiksatora, ultrazvuk u dijagnostici i drugo.
Stručni radovi doktora sa ovog odeljenja su objavljivani u brojnim medicinskimčasopisima (Acta orthopaedica Iugoslavica, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo i drugim) i citirani u zemlji i inostranstvu.

Od postankačovečanstva, od kada se ljudi rađaju, postoje povrede i deformiteti. Na najstarijim arheološkim nalazima se nalaze skeleti sa dokazima o deformitetima, povredama i njihovom lečenju, tuberkulozi kostiju i nespecifičnim zapaljenjima kostiju i zglobova.

Uz jednu egipatsku mumiju nađen je papirus za koga se procenjuje da je nastao 2830 godina pre n. ere, sa opisom povreda kičme, tortikolisa, lečenja preloma ključne kosti i drugih povreda.

Hipokrat (460-377. godine pre n. ere) se bavio kompletnom medicinom, uključujući ortopediju i traumatologiju [1]. O urođeno iščašenim kukovima je napisao: „Postoje osobe koje od rođenja ili zbog bolesti imaju iščašena oba kuka u kojima su kosti obično oštećene, a mišići su slabiji. Postoje male razlike na unutrašnjoj strani oblina butina. Oslanjaju se na obe noge a pri hodu se gegaju sa jedne na drugu stranu “ [2,3]. Danas se za repoziciju iščašenja ramena koristi metoda koju je opisao i primenjivao Hipokrat [4].

Vekovima posle Hipokrata radilo se na lečenju deformiteta i povreda i mnogi su značajni ljudi unapredili medicinu, ortopediju i traumatologiju. Galen (129 -200 g. n. ere) je prvi uveo izraze: kifoza, lordoza, skolioza.
Reč ortopedija prvi je upotrebio Nicolas Andry (1658-1759). Godine 1741.štampana je njegova knjiga
„L’ortopédie ou l’art de prevenir et de corriger dans des enfants, les difformités du corps“. Studirao je u Rheimsu i Parizu. Diplomirao je 1697. godine. Godine 1701. postaje profesor u „Coll?ge de France“, a godine 1724. postaje dekan Medicinskog fakulteta u Parizu. Osim imena ortopedije unapredio je lečenje deformiteta kičme, urođenog iščašenja kukova, deformacija stopala i drugih deformacija i bolesti. O postanku naziva ortopedija napisao je: „Što se tiče naziva načinio sam ga od dve grčke reči, od orthos,što znači ravan, bez deformacije, uspravan, i od reči paidon,što znači dete“. Iako je kasnije bilo mnogo pokušaja da se ova reč izmeni i ova grana medicine drugačije zove ovaj se naziv održao i postao opšte prihvaćen, s tim da se vrločesto koristi i naziv ortopedska hirurgija. Uveo je simbol ortopedije koji prikazuje ispravljanje mladog drveta u rastu,što je i dalje simbol ortopedije.

Razvoju ortopedije su doprinela mnoga otkrića u medicini, na primer anestezija, asepsa, antibiotici i mnoga druga, ali i napredak u razvoju materijala koji se koriste za fiksaciju i aloplastiku. Mnogi su doprineli razvoju ortopedije i traumatologijee pa su im imena i danas poznata, na primer: Ambroise Pare (1510-1590), Percival Pott (1714-1788), William Heberden (1710-1801), John Hunter (1728-1793), Giovanni Battista Monteggia (1762-1815), Abraham Colles (1173-1843), Baron Guillaume Dupuytren (1777-1835), Sir Benjamin Brodie (1786-1862), Robert William Smith (1807-1873), William John Little (1810-1894), Joseph Lister (1827-1912), Jean-Martin Charcot (1825-1893), Theodor Kocher (1841-1917), Sir James Paget (1814-1899), Richard Von Volkmann (1830-1889), Harold Bennett (1837-1907), Hugh Thomas (1834-1891), Friedrich Trendelenburg (1844-1924), Pierre Marie (1853-1940).

Sir William Arbuthnot Lane (1856-1938) je radio u Londonu i prvi je uveo unutrašnju fiksaciju u početku srebrnomžicom, a kasnije pločicama i zavrtnjima.

Početci ortopedije na našim prostorima se vezuju za dr Nikolu Krstića. On je u Beograd došao 1904. godine. Usavršavao se kodčuvenih ortopeda Lorenz-a i Hoffa-e, pa je 1908. godine otvorio prvu ortopedsko-rendgenološku ambulantu na Balkanu. Godine 1912. je doneta odluka o otvaranju Ortopedskog odeljenja pri Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, ali zbog ratova to nije urađeno sve do 6.juna 1919. godine kada je otvoreno prvo ortopedsko-hirurško odeljenje kojim je od osnivanja rukovodio dr Krstić sve do odlaska u penziju 1941. godine [6,7]. Ovo je odeljenje kasnije preraslo u Kliniku i sada Institut za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju.
Nastavu iz ortopedije na Medicinskom fakultetu u Beogradu su vodili hirurzi, a 1933. godine dr Borivoje Gradojević postaje docent i počinje nastavu iz ortopedije. Tada ještampana i prva knjiga iz ortopedije na srpskom jeziku.

Jugoslovensko ortopedsko društvo je osnovano u Zagrebu, 13. decembra 1930. godine. Osnivanju su prisustvovali dr Nikola Krstić, dr Borivoje Gradojević i dr Gligorije Jovović iz Beograda, kao i ortopedi iz Zagreba. Društvo je organizovalo kongrese i sarađivalo naročito saČehoslovačkim ortopedskim društvom. Zbog rata aktivnost društva je zamrla. Godine 1960. je obnovljen rad, tj osnovano Udruženje ortopeda i traumatologa FNRJ u Zagrebu, uz prisustvo dr S. Stojanovića, dr Rakića i drĐaje iz Srbije, uz ortopede iz Hrvatske i Slovenije [6,7,8].

Poseban zamah ortopedskoj hirurgiji daje osnivanje Specijalne bolnice za dečiju paralizu i koštano-zglobnu tuberkulozu u Beogradu, 1961. godine, kasnije Specijalne ortopedsko-hirurške bolnice Banjica, sada Institut za ortopedsku hirurgiju Banjica.

Prvi ortoped u Nišu je bio dr Ivan Kenig koji je u Niš došao 1956. godine. Tada je ortopedija u Nišu bila u sklopu hirurgije, a kao samostalna služba se odvojila 1971. godine.
Zaječar je prvog stalnog ortopeda dobio 1964. godine (dr Aleksandar Buđevac).
Kragujevac je prvog stalnog ortopeda dobio 1967. godine. Dr R. Janković je radio u sklopu hirurgije, a odeljenje je postalo samostalno 1974. godine.

Od 1964. godine u Bor dolaze i rade (obično subotom) dr Zoran Mihajlović iz Niša, a kasnije dr Milan Mitrović i dr Radmilo Višacki (iz Specijalne ortopedske bolnice Banjica, Beograd) [9].

Prvi stalni ortoped u Boru je dr Aleksandar Buđevac (1923 - 2002) koji u Bor dolazi februara 1967. godine i osniva samostalno Odeljenje za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Bio je načelnik odeljenja sve do odlaska iz Bora u Kragujevac početkom 1978. godine. Dr Milorad Pavković (6. I 1935 – 22. IV 2000.) dolazi na specijalizaciju u Bor 24. VIII 1967. godine. Specijalistički ispit je položio 12. VI 1972. u Beogradu. Iz Bora odlazi 1. IX 1977. godine u Negotin. Vraća se ponovo u Bor 16. XII 1985. godine i radi do penzionisanja. Preminuo je 2000. godine. Sahranjen je u Minićevu. Dr Tomislav Vučković (? – 2000.) je radio u Boru od 1962. do 1966. godine kada odlazi u Libiju i ponovo od 1970. do 1976. godine. Kasnije radi u Beogradu. Dr Vukašin Ilić je radio u Boru od 1966, na Odeljenje za ortopedsku hirurgiju je primljen kao lekar sekundarac, ali nije dobio specijalizaciju, pa 1972. godine odlazi u Foču (sada Srbinje), a kasnije u Beograd (radi u Invalidskoj komisiji) i krajem 1985. se ponovo vraća u Bor, gde radi do penzije 1990. godine. Preminuo je 1992. godine. Dr Dušan Perović (1934 – 1999.) radi u Boru od 1969. godine, a po završetku specijalizacije radi u Boru do 1975. godine, a zatim odlazi u Nemačku. Iz Nemačke se vraća u proleće 1978, radi kao načelnik odeljenja do oktobra 1980. godine. Kasnije odlazi uĆupriju. Preminuo je 1999. godine uŠvajcarskoj.

Od srednjemedicinskog kadra među prvima su radili Dragiša Dojčinović, Nada Pejić,Đorđe Firanović, Ivanka Atanacković (kasnije Bilanović), Zora Biga (kasnije Bralović) i drugi.

Na specijalizaciju kasnije dolaze: dr Ljubinko Todorović (specijalizaciju završio u Beogradu 22. marta 1981. godine) i dr Slobodan Kitanović (specijalizaciju završio u Nišu decembra 1981. godine), dr Dragan Antić (završio na VMA decembra 1989. godine), dr Aleksandar Miljković (koji u Boru radi od 1985. godine, a specijalizaciju iz ortopedije počinje 1989. godine, kasnije odlazi uŠvajcarsku), dr Dragoslav Božilović (završio jula 1996. na VMA), dr Milan Stojanović (u toku specijalizacije odlazi u Pirot i završava specijalizaciju u Nišu 2000. godine), dr Tomislav Ilić (radi u Boru od 1994. godine, a na Odeljenju za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju od 1998. godine) i dr Miodrag Jovanović.

Odeljenje je bilo poznato (naročito u periodu od 1967. do 1978. godine) kao ustanova gde su lečeni brojni sportisti, uključujući i vrhunske jugoslovenske sportiste, ne samo iz Srbije, već iz svih republika bivše SFRJ.
Prva totalna endoproteza kuka je urađena 1970. godine (dr Aleksandar Buđevac). Pacijenti su sami finansirali nabavku endoproteza sve do 1983. godine kada je bolnica nabavila 10 totalnih endoproteza i 42 parcijalne endoproteze tipa Austine Moore. Te su endoproteze uspešno ugrađivane (dr Todorović, dr Kitanović i drugi), a kasnije su ponovo pacijenti morali da sami finansiraju nabavku endoproteza. Kasnije je u rad sa protezama uključen i drŽivko Jovanović (pukovnik u penziji, ranije profesor VMA i načelnik traumatologije i ortopedije VMA).

Od 1983. godine uvedena je primena spoljne fiksacije (dr Todorović, kasnije i svi doktori na odeljenju). Radilo se sa fiksatorima firme SYNTHES (Švajcarska), a kasnije i sa raznim modelima po Mitkoviću.
Godine 1990. uvedeni su pregledi kukova kod beba uz korišćenje ultrazvučnih aparata (dr Todorović, zatim dr Kitanović od 1991. i dr Antić od 1992. godine).

Po osnivanju operacije su rađene u sklopu hirurških operacionih sala, a 1972. godine je dozidan građevinski deo u kome je smeštena intenzivna nega Odeljenja za ortopedsku hirurgiju i ortopedske operacione sale. Odeljenje je kompletno renovirano 1979. godine, kada je nabavljena onda najsavremenija oprema.

Odeljenje je ambulantno imalo prosečno oko 10000 pregleda godišnje, a bolnički je lečeno oko prosečno 684,25 pacijenata godišnje. Najmanji broj je bio 1979. godine kada je odeljenje renovirano (403 pacijenta), a najveći broj je bio 1991. godine (987 bolnički lečenih pacijenata). Broj bolesničkih dana je u periodu od 1973. do 2000. godine prosečno 10958. Najveći broj je bio 1977. godine (15454), a najmanji 1979. godine (7158 bolesničkih dana). Ukupno je u periodu od 1973. do 2000. godine ostvareno 306834 bolesničkih dana, a za celo vreme postojanja odeljenja oko 400 hiljada bolesničkih dana. Prosečno trajanje hospitalizacije je 16 dana, najmanje 13,6 godina 1993. i 1998, a najviše 20,9 dana 1978. godine.

Odeljenjem su rukovodili: dr Aleksandar Buđevac, dr Dušan Perović, dr Ljubinko Todorović, dr Milorad Pavković i dr Dragan Antić.

Objavljeni su brojni radovi učasopisima: Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (dr Todorović), Acta orthopaedica Iugoslavica (dr Todorović), Timočki medicinski glasnik (dr Todorović), kongresima Jugoslovenskog udruženja ortopeda i traumatologa (dr Todorović, dr Antić), kongresu hirurga (dr Todorović, dr Ilić), kongresu internista (dr Todorović), Timočkim medicinskim danima (dr Todorović, dr Kitanović, dr Antić, dr Božilović). Dva rada dr Todorovića su indeksirana i citirana u Američkoj Nacionalnoj biblioteci za medicinu (i na drugim mestima): Dejstva ultrazvuka u biologiji (The effect of ultrasound in biology) i Značaj primene ultrazvuka u ranoj dijagnostici i lečenju poremećaja u razvoju kukova (Importance of use of ultrasound in the early diagnosis and treatment of hip joint developmental disorders). Godine 1996. u Beogradu („Nauka“) objavljena je knjiga Latinski jezik u mediciničiji je autor dr Ljubinko Todorović.

Ministarstvo za zdravlje Republike Srbije je dodelilo zvanja primarijusa dr Ljubinku Todoroviću 1995. i dr Slobodanu Kitanoviću 2000. godine.

Literatura:

1. Buckwalter J. A.: Advancing the Science and Art of Orthopaedics Lesson from Hystory, The Journal of Bone and Joint Surgery, 2000; 82A:1782-1803.
2. Ferguson A. B.: Orthopedic surgery in infancy and chilhood, Baltimore, W. and W. c. , 1975.
3. Todorović Lj.: Pregled dečijih kukova ultrazvukom u Boru u periodu od maja 1990. do maja 1991. (2010 pregledanih kukova), Timočki medicinski glasnik, 1992; 17:19-21.
4. Bašić V.: Luksacije i subluksacije glenohumeralnog zgloba, u Banović D. i sar.: Traumatologija koštanozglobnog sistema, drugo dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998., str. 356.
5. Brakoulias Vlasios :THE HISTORY OF ORTHOPAEDICS, WorldOrtho.
5. Simić P.: Bolesti kičme, Obeležja, Beograd, 1999.
6. MiloševićĐ.: Ortopedsko-rendgenološka ambulanta pri Opštoj državnoj bolnici – Ortopedsko-hirurško odeljenje Opšte državne bolnice – Ortopedska klinika – Klinika za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju u Beogradu, Acta Orthopaedica Iugoslavica, 50 godina JUOTa, 1982, str. 54-6.
7. Radulović B.: Preobražaj ortopedije u Jugoslaviji, Acta Orthopaedica Iugoslavica, 2001, 32:5-15.
8. Ruszkowski I, Pećina M.: Spomenica povodom 60. obljetnice Udruženja ortopeda i traumatologa Jugoslavije, JUOT, Zagreb, 1990.
9. Zdravstveni centar Bor (monografija), Bor, 1994.

Ortopedsko odeljenje borske bolnice formira se od dolaska u Bor dr Aleksandra Budjevca, ortopeda, 1967. godine.
Već 1972 godine, u Boru se rade i operacije ugradjivanja veštačkih kukova što je tada bio još pionirski zahvat.		Od 1990 godine, radi se i ultrazvučna dijagnostika kukova kod dece, a obezbedjen je i pokretni rendgen aparat.
	Povodom smrti Dr Aleksandra Buđevca, doajena ortopedije, koji je preminuo 21. maja 2002. godine, objavljujemo tekst o razvoju ortopedije u Boru.
RAZVOJ ORTOPEDIJE I TRAUMATOLOGIJE U BORU (Dr Ljubinko Todorović) Lečenje deformiteta i povreda je staro koliko ičovečanstvo. Ortopedija kao grana medicine koja se bavi korekcijom deformiteta i traumatologija koja se bavi lečenjem povreda su se relativno kasno odvojile kao posebne specijalnosti. Lečenje deformiteta i povreda u Boru je bilo u domenu opšteg hirurga, a zatim su dolazili povremeno doktori iz Niša (dr Zoran Mihajlović) i Beograda (dr Milan Mitrović i dr Radmilo Višacki). Prvi stalni ortoped u Boru je dr Aleksandar Buđevac, koji je u Bor došao 1967. godine i osnovao Odeljenje za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Odeljenje ja kadrovski jačalo i na odeljenju su radili: dr Aleksandar Buđevac, dr Zoran Vučković, dr Milorad Pavković, dr Dušan Perović, dr Vukašin Ilić, dr Slobodan Kitanović, dr Ljubinko Todorović, dr Dragan Antić, dr Aleksandar Miljković, dr Dragoslav Božilović, dr Milan Stojanović, dr Tomislav Ilić, dr Miodrag Jovanović. Odeljenje je ambulantno imalo prosečno oko 10000 pregleda godišnje, a bolnički je lečeno prosečno 684,25 pacijenata godišnje. Najmanji broj je bio 1979. godine kada je odeljenje renovirano (403 pacijenta), a najveći broj je bio 1991. godine (987 bolnički lečenih pacijenata). Na odeljenju su rađene brojne operacije i intervencije. Među prvima u zemlji su uvedene operacije implantacije endoproteza kukova, primena spoljnih fiksatora, ultrazvuk u dijagnostici i drugo. Stručni radovi doktora sa ovog odeljenja su objavljivani u brojnim medicinskimčasopisima (Acta orthopaedica Iugoslavica, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo i drugim) i citirani u zemlji i inostranstvu. Od postankačovečanstva, od kada se ljudi rađaju, postoje povrede i deformiteti. Na najstarijim arheološkim nalazima se nalaze skeleti sa dokazima o deformitetima, povredama i njihovom lečenju, tuberkulozi kostiju i nespecifičnim zapaljenjima kostiju i zglobova. Uz jednu egipatsku mumiju nađen je papirus za koga se procenjuje da je nastao 2830 godina pre n. ere, sa opisom povreda kičme, tortikolisa, lečenja preloma ključne kosti i drugih povreda. Hipokrat (460-377. godine pre n. ere) se bavio kompletnom medicinom, uključujući ortopediju i traumatologiju [1]. O urođeno iščašenim kukovima je napisao: „Postoje osobe koje od rođenja ili zbog bolesti imaju iščašena oba kuka u kojima su kosti obično oštećene, a mišići su slabiji. Postoje male razlike na unutrašnjoj strani oblina butina. Oslanjaju se na obe noge a pri hodu se gegaju sa jedne na drugu stranu “ [2,3]. Danas se za repoziciju iščašenja ramena koristi metoda koju je opisao i primenjivao Hipokrat [4]. Vekovima posle Hipokrata radilo se na lečenju deformiteta i povreda i mnogi su značajni ljudi unapredili medicinu, ortopediju i traumatologiju. Galen (129 -200 g. n. ere) je prvi uveo izraze: kifoza, lordoza, skolioza. Reč ortopedija prvi je upotrebio Nicolas Andry (1658-1759). Godine 1741.štampana je njegova knjiga „L’ortopédie ou l’art de prevenir et de corriger dans des enfants, les difformités du corps“. Studirao je u Rheimsu i Parizu. Diplomirao je 1697. godine. Godine 1701. postaje profesor u „Coll?ge de France“, a godine 1724. postaje dekan Medicinskog fakulteta u Parizu. Osim imena ortopedije unapredio je lečenje deformiteta kičme, urođenog iščašenja kukova, deformacija stopala i drugih deformacija i bolesti. O postanku naziva ortopedija napisao je: „Što se tiče naziva načinio sam ga od dve grčke reči, od orthos,što znači ravan, bez deformacije, uspravan, i od reči paidon,što znači dete“. Iako je kasnije bilo mnogo pokušaja da se ova reč izmeni i ova grana medicine drugačije zove ovaj se naziv održao i postao opšte prihvaćen, s tim da se vrločesto koristi i naziv ortopedska hirurgija. Uveo je simbol ortopedije koji prikazuje ispravljanje mladog drveta u rastu,što je i dalje simbol ortopedije. Razvoju ortopedije su doprinela mnoga otkrića u medicini, na primer anestezija, asepsa, antibiotici i mnoga druga, ali i napredak u razvoju materijala koji se koriste za fiksaciju i aloplastiku. Mnogi su doprineli razvoju ortopedije i traumatologijee pa su im imena i danas poznata, na primer: Ambroise Pare (1510-1590), Percival Pott (1714-1788), William Heberden (1710-1801), John Hunter (1728-1793), Giovanni Battista Monteggia (1762-1815), Abraham Colles (1173-1843), Baron Guillaume Dupuytren (1777-1835), Sir Benjamin Brodie (1786-1862), Robert William Smith (1807-1873), William John Little (1810-1894), Joseph Lister (1827-1912), Jean-Martin Charcot (1825-1893), Theodor Kocher (1841-1917), Sir James Paget (1814-1899), Richard Von Volkmann (1830-1889), Harold Bennett (1837-1907), Hugh Thomas (1834-1891), Friedrich Trendelenburg (1844-1924), Pierre Marie (1853-1940). Sir William Arbuthnot Lane (1856-1938) je radio u Londonu i prvi je uveo unutrašnju fiksaciju u početku srebrnomžicom, a kasnije pločicama i zavrtnjima. Početci ortopedije na našim prostorima se vezuju za dr Nikolu Krstića. On je u Beograd došao 1904. godine. Usavršavao se kodčuvenih ortopeda Lorenz-a i Hoffa-e, pa je 1908. godine otvorio prvu ortopedsko-rendgenološku ambulantu na Balkanu. Godine 1912. je doneta odluka o otvaranju Ortopedskog odeljenja pri Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, ali zbog ratova to nije urađeno sve do 6.juna 1919. godine kada je otvoreno prvo ortopedsko-hirurško odeljenje kojim je od osnivanja rukovodio dr Krstić sve do odlaska u penziju 1941. godine [6,7]. Ovo je odeljenje kasnije preraslo u Kliniku i sada Institut za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Nastavu iz ortopedije na Medicinskom fakultetu u Beogradu su vodili hirurzi, a 1933. godine dr Borivoje Gradojević postaje docent i počinje nastavu iz ortopedije. Tada ještampana i prva knjiga iz ortopedije na srpskom jeziku. Jugoslovensko ortopedsko društvo je osnovano u Zagrebu, 13. decembra 1930. godine. Osnivanju su prisustvovali dr Nikola Krstić, dr Borivoje Gradojević i dr Gligorije Jovović iz Beograda, kao i ortopedi iz Zagreba. Društvo je organizovalo kongrese i sarađivalo naročito saČehoslovačkim ortopedskim društvom. Zbog rata aktivnost društva je zamrla. Godine 1960. je obnovljen rad, tj osnovano Udruženje ortopeda i traumatologa FNRJ u Zagrebu, uz prisustvo dr S. Stojanovića, dr Rakića i drĐaje iz Srbije, uz ortopede iz Hrvatske i Slovenije [6,7,8]. Poseban zamah ortopedskoj hirurgiji daje osnivanje Specijalne bolnice za dečiju paralizu i koštano-zglobnu tuberkulozu u Beogradu, 1961. godine, kasnije Specijalne ortopedsko-hirurške bolnice Banjica, sada Institut za ortopedsku hirurgiju Banjica. Prvi ortoped u Nišu je bio dr Ivan Kenig koji je u Niš došao 1956. godine. Tada je ortopedija u Nišu bila u sklopu hirurgije, a kao samostalna služba se odvojila 1971. godine. Zaječar je prvog stalnog ortopeda dobio 1964. godine (dr Aleksandar Buđevac). Kragujevac je prvog stalnog ortopeda dobio 1967. godine. Dr R. Janković je radio u sklopu hirurgije, a odeljenje je postalo samostalno 1974. godine. Od 1964. godine u Bor dolaze i rade (obično subotom) dr Zoran Mihajlović iz Niša, a kasnije dr Milan Mitrović i dr Radmilo Višacki (iz Specijalne ortopedske bolnice Banjica, Beograd) [9]. Prvi stalni ortoped u Boru je dr Aleksandar Buđevac (1923 - 2002) koji u Bor dolazi februara 1967. godine i osniva samostalno Odeljenje za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Bio je načelnik odeljenja sve do odlaska iz Bora u Kragujevac početkom 1978. godine. Dr Milorad Pavković (6. I 1935 – 22. IV 2000.) dolazi na specijalizaciju u Bor 24. VIII 1967. godine. Specijalistički ispit je položio 12. VI 1972. u Beogradu. Iz Bora odlazi 1. IX 1977. godine u Negotin. Vraća se ponovo u Bor 16. XII 1985. godine i radi do penzionisanja. Preminuo je 2000. godine. Sahranjen je u Minićevu. Dr Tomislav Vučković (? – 2000.) je radio u Boru od 1962. do 1966. godine kada odlazi u Libiju i ponovo od 1970. do 1976. godine. Kasnije radi u Beogradu. Dr Vukašin Ilić je radio u Boru od 1966, na Odeljenje za ortopedsku hirurgiju je primljen kao lekar sekundarac, ali nije dobio specijalizaciju, pa 1972. godine odlazi u Foču (sada Srbinje), a kasnije u Beograd (radi u Invalidskoj komisiji) i krajem 1985. se ponovo vraća u Bor, gde radi do penzije 1990. godine. Preminuo je 1992. godine. Dr Dušan Perović (1934 – 1999.) radi u Boru od 1969. godine, a po završetku specijalizacije radi u Boru do 1975. godine, a zatim odlazi u Nemačku. Iz Nemačke se vraća u proleće 1978, radi kao načelnik odeljenja do oktobra 1980. godine. Kasnije odlazi uĆupriju. Preminuo je 1999. godine uŠvajcarskoj. Od srednjemedicinskog kadra među prvima su radili Dragiša Dojčinović, Nada Pejić,Đorđe Firanović, Ivanka Atanacković (kasnije Bilanović), Zora Biga (kasnije Bralović) i drugi. Na specijalizaciju kasnije dolaze: dr Ljubinko Todorović (specijalizaciju završio u Beogradu 22. marta 1981. godine) i dr Slobodan Kitanović (specijalizaciju završio u Nišu decembra 1981. godine), dr Dragan Antić (završio na VMA decembra 1989. godine), dr Aleksandar Miljković (koji u Boru radi od 1985. godine, a specijalizaciju iz ortopedije počinje 1989. godine, kasnije odlazi uŠvajcarsku), dr Dragoslav Božilović (završio jula 1996. na VMA), dr Milan Stojanović (u toku specijalizacije odlazi u Pirot i završava specijalizaciju u Nišu 2000. godine), dr Tomislav Ilić (radi u Boru od 1994. godine, a na Odeljenju za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju od 1998. godine) i dr Miodrag Jovanović. Odeljenje je bilo poznato (naročito u periodu od 1967. do 1978. godine) kao ustanova gde su lečeni brojni sportisti, uključujući i vrhunske jugoslovenske sportiste, ne samo iz Srbije, već iz svih republika bivše SFRJ. Prva totalna endoproteza kuka je urađena 1970. godine (dr Aleksandar Buđevac). Pacijenti su sami finansirali nabavku endoproteza sve do 1983. godine kada je bolnica nabavila 10 totalnih endoproteza i 42 parcijalne endoproteze tipa Austine Moore. Te su endoproteze uspešno ugrađivane (dr Todorović, dr Kitanović i drugi), a kasnije su ponovo pacijenti morali da sami finansiraju nabavku endoproteza. Kasnije je u rad sa protezama uključen i drŽivko Jovanović (pukovnik u penziji, ranije profesor VMA i načelnik traumatologije i ortopedije VMA). Od 1983. godine uvedena je primena spoljne fiksacije (dr Todorović, kasnije i svi doktori na odeljenju). Radilo se sa fiksatorima firme SYNTHES (Švajcarska), a kasnije i sa raznim modelima po Mitkoviću. Godine 1990. uvedeni su pregledi kukova kod beba uz korišćenje ultrazvučnih aparata (dr Todorović, zatim dr Kitanović od 1991. i dr Antić od 1992. godine). Po osnivanju operacije su rađene u sklopu hirurških operacionih sala, a 1972. godine je dozidan građevinski deo u kome je smeštena intenzivna nega Odeljenja za ortopedsku hirurgiju i ortopedske operacione sale. Odeljenje je kompletno renovirano 1979. godine, kada je nabavljena onda najsavremenija oprema. Odeljenje je ambulantno imalo prosečno oko 10000 pregleda godišnje, a bolnički je lečeno oko prosečno 684,25 pacijenata godišnje. Najmanji broj je bio 1979. godine kada je odeljenje renovirano (403 pacijenta), a najveći broj je bio 1991. godine (987 bolnički lečenih pacijenata). Broj bolesničkih dana je u periodu od 1973. do 2000. godine prosečno 10958. Najveći broj je bio 1977. godine (15454), a najmanji 1979. godine (7158 bolesničkih dana). Ukupno je u periodu od 1973. do 2000. godine ostvareno 306834 bolesničkih dana, a za celo vreme postojanja odeljenja oko 400 hiljada bolesničkih dana. Prosečno trajanje hospitalizacije je 16 dana, najmanje 13,6 godina 1993. i 1998, a najviše 20,9 dana 1978. godine. Odeljenjem su rukovodili: dr Aleksandar Buđevac, dr Dušan Perović, dr Ljubinko Todorović, dr Milorad Pavković i dr Dragan Antić. Objavljeni su brojni radovi učasopisima: Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (dr Todorović), Acta orthopaedica Iugoslavica (dr Todorović), Timočki medicinski glasnik (dr Todorović), kongresima Jugoslovenskog udruženja ortopeda i traumatologa (dr Todorović, dr Antić), kongresu hirurga (dr Todorović, dr Ilić), kongresu internista (dr Todorović), Timočkim medicinskim danima (dr Todorović, dr Kitanović, dr Antić, dr Božilović). Dva rada dr Todorovića su indeksirana i citirana u Američkoj Nacionalnoj biblioteci za medicinu (i na drugim mestima): Dejstva ultrazvuka u biologiji (The effect of ultrasound in biology) i Značaj primene ultrazvuka u ranoj dijagnostici i lečenju poremećaja u razvoju kukova (Importance of use of ultrasound in the early diagnosis and treatment of hip joint developmental disorders). Godine 1996. u Beogradu („Nauka“) objavljena je knjiga Latinski jezik u mediciničiji je autor dr Ljubinko Todorović. Ministarstvo za zdravlje Republike Srbije je dodelilo zvanja primarijusa dr Ljubinku Todoroviću 1995. i dr Slobodanu Kitanoviću 2000. godine. Literatura: 1. Buckwalter J. A.: Advancing the Science and Art of Orthopaedics Lesson from Hystory, The Journal of Bone and Joint Surgery, 2000; 82A:1782-1803. 2. Ferguson A. B.: Orthopedic surgery in infancy and chilhood, Baltimore, W. and W. c. , 1975. 3. Todorović Lj.: Pregled dečijih kukova ultrazvukom u Boru u periodu od maja 1990. do maja 1991. (2010 pregledanih kukova), Timočki medicinski glasnik, 1992; 17:19-21. 4. Bašić V.: Luksacije i subluksacije glenohumeralnog zgloba, u Banović D. i sar.: Traumatologija koštanozglobnog sistema, drugo dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998., str. 356. 5. Brakoulias Vlasios :THE HISTORY OF ORTHOPAEDICS, WorldOrtho. 5. Simić P.: Bolesti kičme, Obeležja, Beograd, 1999. 6. MiloševićĐ.: Ortopedsko-rendgenološka ambulanta pri Opštoj državnoj bolnici – Ortopedsko-hirurško odeljenje Opšte državne bolnice – Ortopedska klinika – Klinika za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju u Beogradu, Acta Orthopaedica Iugoslavica, 50 godina JUOTa, 1982, str. 54-6. 7. Radulović B.: Preobražaj ortopedije u Jugoslaviji, Acta Orthopaedica Iugoslavica, 2001, 32:5-15. 8. Ruszkowski I, Pećina M.: Spomenica povodom 60. obljetnice Udruženja ortopeda i traumatologa Jugoslavije, JUOT, Zagreb, 1990. 9. Zdravstveni centar Bor (monografija), Bor, 1994.
Francuski doktor Andry koji je prvi upotrebio reč ortopedija.	Naslovna strana prve knjige gde se pominje reč ortopedija.	Osoblje ortopedskog odeljenja 1972. godine. Osoblje ortopedskog odeljenja 2000. godine.