price1001

Šta ste odlučili da danas učinite za svoje zdravlje?

Da biste lakše shvatili današnju priču o zdravlju potrebno je da se suočite sa uspomenama i njihovim značajem za zdravljem.
Najveći broj ljudi svakodnevno pretura po prošlosti i seća se onog što je bilo, bez obzira šta to prouzorkuje.
Neprijatne uspomene iz prošlosti remete raspoloženje i nepovoljno utiču na duševno zdravlje.
Posebno kod onih koji ne mogu da pređu granicu u svesti na neprijatne događaje u prošlosti da ih zaborave i zakorače punom snagom u sadašnjost i budućnost.
Kada je reč o uspomenama i zdravlju postoje i takvi događaji u prošlosti kojih se seća ceo narod pa zbog toga utiču na narodno zdravlje.
Jedan takav događaj koji se nedavno odigrao je završetak novog starog mosta i njegovo svečano otvaranje, između dva dela Mostara, čak do krvi teško zavađenih tokom proteklog rata, koje je probudilo kod naroda uspomene iz skorije i davnašnje prošlosti.
Da zaista taj događaj kao i uspomena na njegovo rušenje pre jedne decenije ima veze sa duševnim zdravljem naroda najbolje govore i izjave pojedinaca ali i pisanje novinara u medijima i izjave zvaničnika o tome.
Promocija novog starog mosta pominje se kao metafora raskida sa prošlošću i prvi korak i podsticaj izlečenja razdora zbog rata između muslimanske i katoličke zajednice u Mostaru.
Da li je to moguće?
Možda bi bolje bilo govoriti o pokušaju zalečenja bolnih uspomena na rane prouzorkovane ratom i kod jednih i drugih.
One su prisutne u narodu i još uvek se vide svugde: u izbegličkim kampovima, na ruševinama, po grobljima.
Puštanje novog starog mosta "u pogon" je bilo prožeto mnogim manifestacijama kako bi sve izgledalo normalno kao što je nekada bilo, ali izmaglicu lepih uspomena koja se nadvila nad stari novi most u Mostaru, ubrzo su oterali hladni vetrovi koji duvaju s jedne na drugu stranu Neretve.
Sadašnjost je još uvek drugačija, jer da bi novi stari most makar naličio na onaj koga sagradiše Turci, potrebno je da u Bosni dunu topliji vetrovi slobode.
Spektakl puštanja novog starog mosta u Mostaru prikazivan je kao svetski događaj sa namerom da se muka narodna na podelu među narodima ratom i neprijatne uspomene na prošlost ublaži i zaleči.
Slično je i sa podsećanjem na bolne uspomene rata i njihove posledice po narodno zdravlje u Srbiji.
Hag je mora od koje se ne spava noću i ne radi danju.
Da li bi podizanje Avalskog tornja moglo biti simbolični čin zalečenja narodne muke i povezivanja Srbije sa svetom, poput onoga što se cilja svečanim otvaranjem novog starog mosta u Mostaru?
Postoje mnogi šumovi i poremećaji u vezama sa svetom koji ako bi se otklonili dopirneli bi lečenju apatije i mrzovolje srpskog naroda koju bi zamenili polet i vedrina.
Polet i vedrina, koje su manifestacije zdravlja, najviše nedostaju srpskom narodu.
Kada smo došli do ovog mesta priče o zdravlju, objasnio bih šta se događa onima koji se prepuštaju uspomenama, posebno lošim, koje potresaju srpski narod uvek kada se na medijima i u svakodnevici pomene - Hag.
Pojedinac koji se prepušta lošim uspomenama stari, poboljeva i na kraju umire nemoćan jer ne zna šta će sa svojom prošlošću.
Onaj koji smislišta će raditi, napravi neki plan i počne da ga ostvaruje u sadašnjosti i sutra, narednih dana i nedelja, ozdraviće, povratiće snagu, mladost i sreću, ustaće i juriće kroz život kao vreme.
Isto je i sa narodom koji se prepušta svojim uspomenama, koje ponovo pretresa svoje greške i poraze, cepa sopstvenu utrobu...
Zdravlje mu je ugroženo i preti mu izumiranje.
Uspomene, kao istorija i tradicija nas drže, kao temelj ili osnova što drži kuću, ali oni nisu dovojni da spreče da se kuća vremenom roni i ruši, ako se svakodnevno ne koristi i ne održava.
Hag je fizička i mentalna granica preko koje još nismo prešli da bismo kročili u sadašnjost i budućnost.
Da bi se ona prešla potrebno je više mašte, i stvaralaštva nego do sada, više razlikovanja prošlosti od smisla za sadašnjost, više pogleda u budućnost i predviđanja od stalnog okretanja prošlosti, a najviše hrabrosti.
Treba se suočiti sa činjenicom da smo manje stradali od neprijatelja u ratu, nego od posledica po zdravlje medjunarodne izolacije, sankcija i progona koji još uvek traju i prete da budu obnovljeni.
Sada nam ljudi više boluju i umiru, kraće žive i vode tešku borbu sa siromaštvom i oskudicama.
Kad je narod kao i kada je reč o pojedincu - bolestan, svaki rad mu je težak i dosadan.
Jedan narod koji živi u prošlosti i više ne ume da piše svoju istoriju, koji ne živi u sadašnjosti živim delima, koji ne zna i nema hrabrosti da pređe mentalnu granicu između prošlosti i sadašnjosti, makar i da mu je nametnuta, boluje i nema nade na ozdavljenje.
Toliko za danas.


Šta ste odlučili da danas učinite za svoje zdravlje? Da biste lakše shvatili današnju priču o zdravlju potrebno je da se suočite sa uspomenama i njihovim značajem za zdravljem. Najveći broj ljudi svakodnevno pretura po prošlosti i seća se onog što je bilo, bez obzira šta to prouzorkuje. Neprijatne uspomene iz prošlosti remete raspoloženje i nepovoljno utiču na duševno zdravlje. Posebno kod onih koji ne mogu da pređu granicu u svesti na neprijatne događaje u prošlosti da ih zaborave i zakorače punom snagom u sadašnjost i budućnost. Kada je reč o uspomenama i zdravlju postoje i takvi događaji u prošlosti kojih se seća ceo narod pa zbog toga utiču na narodno zdravlje. Jedan takav događaj koji se nedavno odigrao je završetak novog starog mosta i njegovo svečano otvaranje, između dva dela Mostara, čak do krvi teško zavađenih tokom proteklog rata, koje je probudilo kod naroda uspomene iz skorije i davnašnje prošlosti. Da zaista taj događaj kao i uspomena na njegovo rušenje pre jedne decenije ima veze sa duševnim zdravljem naroda najbolje govore i izjave pojedinaca ali i pisanje novinara u medijima i izjave zvaničnika o tome. Promocija novog starog mosta pominje se kao metafora raskida sa prošlošću i prvi korak i podsticaj izlečenja razdora zbog rata između muslimanske i katoličke zajednice u Mostaru. Da li je to moguće? Možda bi bolje bilo govoriti o pokušaju zalečenja bolnih uspomena na rane prouzorkovane ratom i kod jednih i drugih. One su prisutne u narodu i još uvek se vide svugde: u izbegličkim kampovima, na ruševinama, po grobljima. Puštanje novog starog mosta "u pogon" je bilo prožeto mnogim manifestacijama kako bi sve izgledalo normalno kao što je nekada bilo, ali izmaglicu lepih uspomena koja se nadvila nad stari novi most u Mostaru, ubrzo su oterali hladni vetrovi koji duvaju s jedne na drugu stranu Neretve. Sadašnjost je još uvek drugačija, jer da bi novi stari most makar naličio na onaj koga sagradiše Turci, potrebno je da u Bosni dunu topliji vetrovi slobode. Spektakl puštanja novog starog mosta u Mostaru prikazivan je kao svetski događaj sa namerom da se muka narodna na podelu među narodima ratom i neprijatne uspomene na prošlost ublaži i zaleči. Slično je i sa podsećanjem na bolne uspomene rata i njihove posledice po narodno zdravlje u Srbiji. Hag je mora od koje se ne spava noću i ne radi danju. Da li bi podizanje Avalskog tornja moglo biti simbolični čin zalečenja narodne muke i povezivanja Srbije sa svetom, poput onoga što se cilja svečanim otvaranjem novog starog mosta u Mostaru? Postoje mnogi šumovi i poremećaji u vezama sa svetom koji ako bi se otklonili dopirneli bi lečenju apatije i mrzovolje srpskog naroda koju bi zamenili polet i vedrina. Polet i vedrina, koje su manifestacije zdravlja, najviše nedostaju srpskom narodu. Kada smo došli do ovog mesta priče o zdravlju, objasnio bih šta se događa onima koji se prepuštaju uspomenama, posebno lošim, koje potresaju srpski narod uvek kada se na medijima i u svakodnevici pomene - Hag. Pojedinac koji se prepušta lošim uspomenama stari, poboljeva i na kraju umire nemoćan jer ne zna šta će sa svojom prošlošću. Onaj koji smislišta će raditi, napravi neki plan i počne da ga ostvaruje u sadašnjosti i sutra, narednih dana i nedelja, ozdraviće, povratiće snagu, mladost i sreću, ustaće i juriće kroz život kao vreme. Isto je i sa narodom koji se prepušta svojim uspomenama, koje ponovo pretresa svoje greške i poraze, cepa sopstvenu utrobu... Zdravlje mu je ugroženo i preti mu izumiranje. Uspomene, kao istorija i tradicija nas drže, kao temelj ili osnova što drži kuću, ali oni nisu dovojni da spreče da se kuća vremenom roni i ruši, ako se svakodnevno ne koristi i ne održava. Hag je fizička i mentalna granica preko koje još nismo prešli da bismo kročili u sadašnjost i budućnost. Da bi se ona prešla potrebno je više mašte, i stvaralaštva nego do sada, više razlikovanja prošlosti od smisla za sadašnjost, više pogleda u budućnost i predviđanja od stalnog okretanja prošlosti, a najviše hrabrosti. Treba se suočiti sa činjenicom da smo manje stradali od neprijatelja u ratu, nego od posledica po zdravlje medjunarodne izolacije, sankcija i progona koji još uvek traju i prete da budu obnovljeni. Sada nam ljudi više boluju i umiru, kraće žive i vode tešku borbu sa siromaštvom i oskudicama. Kad je narod kao i kada je reč o pojedincu - bolestan, svaki rad mu je težak i dosadan. Jedan narod koji živi u prošlosti i više ne ume da piše svoju istoriju, koji ne živi u sadašnjosti živim delima, koji ne zna i nema hrabrosti da pređe mentalnu granicu između prošlosti i sadašnjosti, makar i da mu je nametnuta, boluje i nema nade na ozdavljenje. Toliko za danas. I ne zaboravite: dok život teče zdravlje je najpreče.
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 11, 12, 13, 14, 15