price1001

Šta ste odlučili da danas učinite za svoje zdravlje?

Ovo je priča o jednoj pojavi koja bi mogla da nosi ime ime "telefonitis" zbog svoje raširenosti među decom i mladima u pubertetu, mada se često javlja i među dokonim sekretaricama po preduzećima i domaćicama koje su ostale bez posla ili im je dosadno pa telefoniranjem čine sebi život zabavnijim i snošljivijim.
Bez obzira o kome se radi posledica je veliki telefonski račun koji u besparici zahteva puno uzalud najčešće uzaludno potrošenog novca.
Ali, da ne širimo temu.
Zadržaću se na "telefonitisu" kod dece i mladih.
Iz razgovora sa jednim učenikom sedmog razreda osnovne škole saznao sam da veliki broj đaka ima mobilne telefone.
U srednjoj školi ima ga još veći broj đaka, možda 25 od 30-ak koliko ima đaka u jednom razredu.
Sada se za rođendan đacima i mladima kupuju mobilni telefoni.
Mobilini telefon je i najdraži poklon mladiću ili devojci, drugu i drugarici od kojih se očekuje da se javljaju i da u svakom trenutku dana i noći može sa njima da se porazgovara.
I telefoni u kućama i stanovima takođe se stalno koriste da bi se sa drugovima i drugaricama iz razreda ili iz škole porazgovaralo o tekućim temama.
Najčešće se o njima razgovara dugo, dugo a niko se ne usuđuje da prvi prekine vezu, bilo da ga je sramota da tako pokaže da ne želi zbog razgovora sa drugom i drugaricom da umanji vrednost telefonskog računa ili da bi pokazao koliko mu stalo do tog razgovora, koji će ako ga i prekine, uskoro ponovo uspostaviti da bi pokazao kolika je potreba za razgovorom i koliko mu razgovor znači.
I stidljivi, zaljubljeni mladići i devojke mnogo su odlučniji i hrabriji da telefonom izraze svoje emocije i ideje, tada su mnogo govorljiviji nego kada se nađu licem u lice, kada su zbunjeni i ćutljivi.
Roditelji su često u situaciji da budu svedoci tih događaja i da ih prisluškuju iz susedne prostorije i da po njihovom sudu svaki od tih razgovora proglase za površne a njihovu suštinu ocene da je bez nekog velikog značaja.
U takvoj situaciji oni pristrasno prosuđuju da deca i mladi nemaju potrebu za takvim razgovorima.
A da li je tako?
Treba uzeti u obzir neke karakteristike duševnog zdravlja dece i mladih u doba puberteta.
Kod njih postoji nasušna potreba da stalno održavaju kontakte sa vršnjacima.
Naročito kod devojčica koje češće i duže telefoniraju vršnjacima.
Čim nauče da koriste telefon on za njih predstavlja veoma zgodnu spravu da mogu u svako doba uspostaviti kontakt sa vršnjacima, a posebno mobilni telefon je za to potreban jer kada se on koristi nije moguće prisluškivanje radoznalih i nezadovljnih roditelja i drugih u okolini.
Dalje, mladi u tom uzrastu su nesigurni, pa razgovor sa vršnjakom može za njih predstavljati ohrabrenje u momentu donošenja neke značajne odluke.
Zatim, radoznalost kao manifestacija zdravlja je pojava veoma svojstvena tom uzrastu.
U tom uzrastu emocije ključaju i moraju naći odušak kroz razmenu sa drugom sličnom osobom kao i stalno traganje za odgvorom na pitanje: Da li je nekome stalo do mene?
Telefon je tu da donese olakšanje.
Imajući u vidu sve što je rečeno, očigledno je da je stalno telefoniranje mladih njihova nasušna potreba i da se tu ne radi ni o kakvom poremećaju zdravlja kome bi naziv "telefonitis", sa početka ove priče o zdravlju pristajao.
Svi koji ovo slušaju a imaju problem sa "telefonitisom" pitaju se: Šta da se radi?
I roditeljima i mladima koji vole da telefoniraju, preostaje bolja i jeftinija mogućnost - neposredni lični kontakt koji je najbolja zamena za telefonski razgovor.
Toliko za danas.