 |
||
 |
Maligna transformacija zdrave ćelije je veoma složen i ne do kraja poznat proces koji se odvija u više stadijuma. S obzirom na to da u ćeliji postoje brojni kontrolni mehanizmi koji funkcionišu istovremeno, neophodno je da dođe do serija grešaka u genomu da bi se iz normalne ćelije, preko intermedijarnih oblika, razvila maligna ćelija. Uzroci maligne transformacije ćelije mogu biti: 1) hemijski kancerogeni, 2) fizički kancerogeni (jonizujuće zračenje, UV zračenje), i 3) biološki kancerogeni (virusi). Hemijski kancerogeni su razne organske i neorganske materije koje povećavaju rizik za nastanak malignog oboljenja posle dugog latentnog perioda (i do 40 godina) i zahtevaju ponavljanje ekspozicije. Ne postoji zajednička hemijska struktura karakteristična za kancerogeno delovanje, ali je najčešća osobina koja se sreće kod hemijskih kancerogena izrazita elektrofilnost, odnosno posedovanje pozitivno naelektrisanog molekula koji reaguje sa mestima veće elektronske gustine različitih komponenti ćelije (DNK, RNK, glutation, itd). Procenjuje se da je do danas u svetu sintetizovano preko 13 miliona hemijskih materija. Iako je zakonski regulisano da svaka novostvorena hemikalija mora biti testirana na eksperimentalnim životinjama u pogledu dugotrajnih efekata, kao i njihov metabolički put kod ljudi, po podacima EPA-e (Environment Protection Agency) za oko 80% hemijskih jedinjenja nema nikakvih podataka o toksičnosti, manje od 20% hemijskih jedinjenja je testirano na akutne, a manje od 10% na hronične efekte. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je 1965. godine osnovala Međunarodnu agenciju za istraživanje raka (IARC) sa sedištem u Lionu kao specijalizovanu multidisciplinarnu agenciju, koja je 1969. godine započela Program evaluacije kancerogenog rizika za ljude. Kancerogeni rizik, prema IARC-u, označava “verovatnoću da će ekspozicija nekoj hemijskoj materiji ili kompleksnoj mešavini ili radnoj sredini nekog zanimanja dovesti do pojave malignog oboljenja ljudi “. IARC je do sada sačinila 3 ukupne evaluacije kancerogena za ljude, od kojih je poslednja izdata 2001. godine i kojom je obuhvaćeno 869 agenasa, mešavina i okolnosti izlaganja svrstanih u sledeće grupe: 1) GRUPA 1 – agens je kancerogen za ljude (postoje zadovoljavajući dokazi o kancerogenosti); 2) GRUPA 2A – agens je verovatno kancerogen za ljude (postoje ograničeno dokazi o kancerogenosti za ljude i zadovoljavajući dokazi o kancerogenosti za životinje); 3) GRUPA 2B – agens je moguće kancerogen za ljude (postoje ograničeni dokazi o kancerogenosti za ljude u odsustvu značajnih dokaza za životinje); 4) GRUPA 3 – agens nije klasifikovan kao kancerogen za ljude, i 5) GRUPA 4 – agens verovatno nije kancerogen za ljude (postoje dokazi o nepostojanju kancerogenosti za ljude, uz dokaz o nedostatku kancerogenosti kod životinja). Pitanje postojanja praga doze za hemijske kancerogene do danas nije potpuno rešeno. Po najzastupljenijem shvatanju, bezbednih doza nema. Međutim, izvesne činjenice govore da granične doze možda ipak postoje. Pošto danas ne postoje metode za pouzdano utvrđivanje doznog praga, preventivna strategija i zakonska regulativa i dalje imaju za cilj da se ekspozicija potpuno isključi, posebno za kancerogene iz grupe 1 i 2A. Najviše proučavan i najčešće pominjan oblik zagađenja životne sredine je aerozagađenje. Ozbiljni problemi sa aerozagađenjem počinju tek sa industrijskom revolucijom, a prva sistematska praćenja koncentracije sumpor-dioksida i čađi počinju 1914. godine u Velikoj Britaniji. Mada je uticaj aerozagađenja na zdravlje ljudi, posebno pri akutnoj izloženosti u epizodama visokih koncentracija, dokazan i nesumnjiv, ipak postoje različita mišljenja o veličini tog uticaja. Poseban problem predstavlja dugotrajna izloženost niskim koncentracijama polutanata, što je i najčešći slučaj. Osnovne teškoće u istraživanju uticaja aerozagađenja na zdravlje predstavljaju: 1) prisutnost mešavine polutanata u vazduhu,što je gotovo uvek slučaj, zbog čega je teško izdvojiti pojedinačne uticaje; 2) moguća prisutnost nepoznatih supstanci; 3) većina polutanata može da, posle emitovanja, prodre u vazduh kroz niz hemijskih reakcija i stvori sekundarne polutante, znatno toksičnije od primarnih; 4) dug latentni period za ispoljavanje toksičnosti većine polutanata otežava povezivanje sa odgovorom organizma. Epidemija karcinoma pluća koja je buknula u Americi i zapadnoj Evropi pedesetih godina prošlog veka, isprovocirala je niz epidemioloških istraživanja sa ciljem pronalaženja uzročnog agensa. Mada je vrlo brzo identifikovana centralna uloga pušenja u ovoj epidemiji, ideja o uticaju aerozagađenja u razvoju karcinoma pluća ostala je do danas. U eksperimentima na životinjama dokazana su mutagena i kancerogena svojstva pojedinih polutanata iz vazduha, a po podacima EPA-e oko 1 % karcinoma pluća povezuje se sa aerozagađenjem. Epidemiološke studije objavljene poslednjih godina pokazale su da nema bezbednog nivoa aerozagađenja i da sa povećanjem njegovog nivoa, raste i rizik umiranja od svih uzroka smrti, posebno kardiopulmonalnih bolesti i karcinoma pluća. S druge strane, smatra se da je pušenje odgovorno za oko 90 % slučajeva raka pluća, a da ima značajnu ulogu u nastanku karcinoma usana i jezika, usne duplje, laringsa, mokraćne bešike, bubrega, jednjaka, želuca, pankreasa. Navika pušenja pokazuje, posebno kod žena, dramatično uzlazni trend u zemljama u razvoju i stagnantan ili opadajući trend u najrazvijenijim zemljama sveta. Smatra se da oko 30% odraslih žena i 50% odraslih muškaraca puši. Ipak, dominantna uloga koju pušenje ima u etiologiji nekih malignih oboljenja, posebno karcinoma pluća, ne može da marginalizuje činjenicu da je vazduh u pojedinim urbanim sredinama, posebno pored velikih industijskih kompleksa i saobraćajnica, kontaminiran nizom polutanata od kojih su mnogi dokazani kancerogeni. U takozvane “ klasične “ polutante, tj. polutante koji se i najčešće određuju u vazduhu gradskih sredina, spadaju sumpor-dioksid i čađ. Sumpor-dioksid, a uz njega i sumpor-trioksid, sumporna i sumporasta kiselina i njihove soli, jedan je od najčešće prisutnih polutanata u vazduhu. Najznačajniji izvor sumpornih oksida je sagorevanje fosilnih goriva – uglja i nafte i to najviše iz termoelektrana, a u manjem procentu se kao emiteri javljaju i industrija i saobraćaj. Zagađivanje vazduha sumpor – dioksidom poslednjih decenija opada u razvijenim zemljama zbog značajnije upotrebe gasa, dok u zemljama u razvoju, gde je potrošnja uglja ostala na visokom nivou, ona i dalje raste. Po procenama Svetske zdravstvene organizacije, danas je u svetu preko 625 miliona ljudi izloženo visokim koncentracijama sumpor-dioksida. S obzirom na dobru rastvorljivost u vodi, zdravstveni efekti sumpornih oksida ispoljavaju se uglavnom u gornjim delovima respiratornog trakta. Međutim, ima dokaza da čestice ugljenika iz čađi mogu poslužiti kao nosač sumpor-dioksida duboko u plućima, zbog čega se njegova toksičnost, u prisustvu povišenih koncentracija suspendovanih čestica u vazduhu, ispoljava na znatno nižem nivou. Iako ima studija koje povezuju izlaganje visokim koncentracijama sumpor-dioksida sa karcinomima pluća, dojke, kolona, faringsa i laringsa, takva istraživanja su retka, pa sumpor-dioksid nije stavljen (za sada) na listu kancerogena. Smatra se da sumpor-dioksid, zajedno sa azotnim oksidima može, eventualno, da deluje kao promoter plućnih tumora, ali ni oko toga nema opšte saglasnosti. Suspendovanim česticama naziva se veliki broj različitih materija koje se sastoje od sitnih čvrstih čestica ili manjih tečnih kapljica prisutnih u atmosferi. To je kompleksna mašavina organskih i neorganskih materija različitog hemijskog sastava. Njih čine: čestice poreklom iz dizel motora, leteći pepeo, mineralna prašina (poreklom iz uglja, azbesta, krečnjaka, cementa), čestice fluorida, metalna prašina i metalne pare, pigmenti boja, ostaci pesticida u vidu izmaglice, dim, čađ i dr. Podela suspendovanih čestica na grube, fine i ultrafine važna je sa aspekta njihove mogućnosti prodiranja u periferne delove pluća, dužine zadržavanja u vazduhu, kao i dometa (domet najsitnijih čestica je preko 1000km). Nekada su čestice praćene kao čađ, dok se danas prate kao: TPS (ukupne suspendovane čestice merenjem njihove težine), PM10 (čestice sa aerodinamskim prečnikom ispod 10 µm), PM2,5 (čestice sa prečnikom ispod 2,5 µm), i SPM (suspendovane čestice u vazduhu ). Međutim, u zemljama centralne Evrope, Velikoj Britaniji i kod nas i dalje se, uglavnom zbog specifičnosti izvora emisije, meri koncentracija čađi, što otežava međunarodna poređenja dobijenih rezultata o njihovim uticajima na zdravlje ljudi. Pored uticaja čestica na respiratorni trakt, ima podataka da mogu da utiču i na kardiovaskularni sistem, ali i da mogu da imaju mutagena i kancerogena svojstva. Tako, ima dosta istraživanja koja povezuju porast koncentracije čestica sa povećanom učestalošću karcinoma pluća. Postoji opšta saglasnost da ne postoji prag doza za suspendovane čestice ispod koje se štetni efekti po zdravlje ne javljaju, zbog čega je WHO u svojoj najnovijoj reviziji smernica za kvalitet vazduha izostavila preporuku za čestice, smatrajući da i vrlo niske koncentracije mogu negativno da utiču na zdravlje. Pored navedenih, u vazduhu gradskih sredina prisutno je i niz drugih agenasa koji odražavaju specifičnosti geografskog položaja, klime, tipa industrije, ekonomskog razvoja, stanovništva itd., a među njima se najčešće sreću: 1) AZOTNI OKSIDI – stalno prisutni, često u visokim koncentracijama, u vazduhu urbanih sredina. Glavni izvor azotnih oksida je saobraćaj. Zdravstveni efekti ispoljavaju se, uglavnom, na respiratornom traktu. Iako postoje sporadična epidemiološka istraživanja koja povezuju azotne okside sa povišenim rizikom za nastanak karcinoma, oni nisu stavljeni na listu kancerogena. 2) TROPOSFERSKI OZON – formira se kao sekundarni polutant u donjim delovima atmosfere. Smatra se jednim od najjačih oksidacionih sredstava. Zdravstveni efekti ispoljavaju se, pre svega, na respiratornom traktu, mada se dejstvo može ispoljiti i na drugim organskim sistemima. Eksperimenti na životinjama ukazali su na mogućnost postojanja kancerogenog potencijala ozona. 3) OLOVO – metal koji se koristi u ogromnim količinama. Glavni izvor olova u vazduhu komunalne sredine je saobraćaj, a zatim sagorevanje fosilnih goriva i industrija. Zdravstveni efekti olova su raznovrsni, a ono što ga čini posebno opasnim je njegova sposobnost nagomilavanja i veoma dugog zadržavanja u organizmu. Podaci o genotoksičnosti olova su kontroverzni, a podaci o kancerogenim efektima na ljude, po oceni IARC-a, neadekvatni (mada ima studija koje ukazuju na povezanost olova i karcinoma bubrega), te je olovo svrstano u grupu IIB – mogući kancerogen za ljude. 4) ARSEN –široko rasprostranjen u prirodi, uglavnom u svojim organskim i neorganskim jedinjenjima. Glavni antropogeni izvor kontaminacije vazduha arsenom je topljenje metala, sagorevanje fosilnih goriva i upotreba pesticida. Svrstan je, zajedno sa svojim jedinjenjima u grupu I kancerogena za ljude, pri čemu se inhalacija povezuje sa karcinomom pluća, a ingestija sa karcinomom pluća, kože, mokraćne bešike, a manje konzistentno i kolona i jetre. 5) KADMIJUM, NIKL, HROM, BERILIJUM – zajedno sa svojim jedinjenjima svrstani su u grupu I kancerogena za ljude. Obično su vezani za određene industrijske procese, te njihova prisutnost u vazduhu gradskih sredina varira u širokim granicama. 6) BENZEN – sastojak je sirove nafte. Glavni izvor benzena u vazduhu gradskih sredina je saobraćaj, kao i manipulisanje benzinom. Svrstan je u grupu I kancerogena za ljude, pri čemu se izlaganje visokim koncentracijma povezuje sa povišenim rizikom obolevanja od akutnih leukemija. 7) POLICIKLIČNI AROMATIČNI UGLJOVODONICI – PAU – velika grupa organskih jedinjenja sa dva ili više benzenovih prstenova. Po svojim kancerogenim svojstvima najpoznatiji su BENZO(A)PIREN i BENZO(A)ANTRACEN. Glavni izvori PAU u vazduhu komunalne sredine su saobraćaj, sagorevanje fosilnih goriva i industrija. IARC ih je svrstala u grupu 2A – verovatne kancerogene za ljude. Uprkos, mora se priznati, značajnim naporima učinjenim širom sveta u proučavanju uticaja aerozagađenja na razvoj malignih bolesti, dilema o veličini tog uticaja, s obzirom na sva napred navedena ograničenja, kao i na samu njihovu prirodu, ostaje do danas nerazrešena. Problem aerozagađenja problem je šire društvene zajednice i teško bi se moglo očekivati da će u zemlji u razvoju kao što je naša taj problem biti uskoro značajno umanjen. Nama u ovom trenutku ostaje niz individualnih akcija na umanjenju izloženosti štetnim materijama na poslu i van njega, što podrazumeva korišćenje svih propisanih sredstava zaštite, skraćenje boravka u kontaminiranoj sredini,što duži boravak u prirodi, podizanje odbrambenog tonusa organizma, ali i korigovanje drugih faktora rizika koje je apsolutno u domenu individue – redukcija pušenja, redukcija unošenja alkoholnih napitaka, zdrava, uravnotežena ishrana, korigovanje rizičnog ponašanja. Dr Svetlana Dimitriev |
|
|
|
||
 |
||